Историјат Слободног Зидарства у Србији

У 18. веку слабљењем апсолутизма, Слободно зидарство наставило је свој развој по целој Европи. У то време настале су ложе у Београду, Видину и Влашкој, које су биле у међусобној вези и споразум, те чиниле Савез. За ложу у Београду је непознато које године је основана, под којим именом, на ком језику је рађено. Али се зна да су Савезу припадали београдски везир Хаџи-Мустафа-Паша (звани српска “Мајка”), митрополит београдски Методије, војвода Јанко Катић, Петар Ичко, браћа Чардаклије, грчки патриот Рига из Фере.

Нема података о појединим ложама у граду Београду првих деценија 19. века, али се зна да је до 1848. постојала у Београду турска ложа “Али-коч”, у згради у којој је била градска амбуланта, а чију фасаду су украшавали троугао и египатски стубови на улазу. Ложа је премештена из града у варош испод Главне Полиције и ту се налазила до 1862. године.

У јеку напредних и националних идеја које су средином 19. века покретале Европу, створене су и повољније прилике за рад на ширењу Слободног зидарства. У Земуну је основана ложа “Stella Orientalis” у којој се радило на немачком језику, те није имала утицај на духовни развој и културни напредак српског народа. Ложа је касније премештена у Панчево, где се угасила.

Ратне 1875. године у Београду је, код Војног Сењака, организована добровољачка легија, махом од Италијана, у којој је заснована под утицајем италијанског конзула слободно-зидарска ложа.

Прва српка ложа “Светлост Балкана” отворена је у Београду 1876. године , а радила је под италијанском заштитом. Ложа је брзо напредовала по броју чланова, а старала се око рањеника и помагала болнице и бавила се милосрдним ублажавањем невоља настрадалог становништва Књажевачког Округа. Услед увећања броја чланова, отворена је ложа “Српска Задруга” 1881. године. Обе ложе радиле су до 1883. године, када су успаване.

Наместо ових ложа настаје нова ложа “Слога, Рад и Постојанство” 1883. године, која је прикупила већи број њихових чланова, а радила је такође под италијанском заштитом.

Ускоро је постало потребно отворити још једну ложу, тако да је 1890. године основана ложа “Побратим”. Ова ложа је прва затражила и добила заштиту суседне и ближе Велике Ложе Угарске.

Како је ложа “Побратим” примила и део чланова из Ниша, у том месту је било потребно основати нову ложу, која ја организована 1892. године под именом “Немања”.

Остао је уписан интересантан тренутак у српском слободном зидарству, који се одиграо у Народној Скупштини, одржаној у Нишу 1899. године, када је један посланик напао Слободно зидарство, устао је тадашњи министар просвете и јавно признао да је и сам слободни зидар, те стао у одбрану ове хумане, културне и патриотске установе.

Слободнозидарски покрет јача и у Војводини, када се у Вршцу оснива ложа “Аурора” (1905), у Сомбору ложа “Будућност” (1909) а у Суботици ложа “Стварање”, све под заштитом Велике Ложе Угарске.

Такође, покрет јача и у Београду, где од већег броја чланова ложе “Побратим” настају три нове ложе: “Шумадија” под хамбуршком заштитом, “Уједињење” под француском заштитом, као и ложа “Косово” у Скопљу.

Захваљујући оваквом развоју слободног зидарства, прилозима чланова саграђен је Дом слободних зидара а у циљу остваривања своје самосталности и више масонске управе који је априла 1912. године и свечано отворен у Београду (Студеничка улица број 46а на Врачару).

9. мај 1912. године је изузетно значајан датум у српском Слободном зидарству, када је ступило у нову фазу оснивањем ВРХОВНОГ САВЕТА СРБИЈЕ (Supreme Conseil pour la Serbie), у присуству и организацији грчког представника Врховног Савета Грчке. За Великог Мајстора (Commandeur-a) изабран је тада почасни старешина ложе “Побратим” и веома заслужан слободни зидар Ђорђе Вајферт. Овим чином српска масонерија постала је самостална и независна, те ступа у редовне односе са светским великим масонским властима. Под заштитом Врховног Савета нашли су се ложе “Побратим”, “Шумадија”, ”Слога, Рад и Постојанство” и “Косово”.

За време ратова 1912-1913, српско Слободно Зидарство обуставило је редовне масонске послове, те је вршило патриотске дужности према земљи. Велики број српских и хрватских слободних зидара био је изгнан, али они су у туђини развили делатност којом би заинтересовали и политичке кругове на уједињавању Народности. Загребачке ложе “Љубав к ближњему”, “Максимилијан Врховац” и “Будност” из Осијека су се током 1917. године разрешиле угарске заштите, те постале самосталне. После рата, постигнут је договор између ње и Врховног Савета Србије о Уједињену.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана је 01. децембра 1918 године.

09. јуна 1919. године у Загребу, на Ванредној Скупштини свечано је проглашено Уједињење и Оснивање Велике Ложе Срба, Хрвата и Словенаца “Југославија”, са седиштем у Београду, на којем је извршен избор часништва и чланова Савезног Већа. За Великог Мајстора изабран је Ђорђе Вајферт. Тада су симболички степени (ученик, помоћник, мајстор) одвојени, те су настала два одвојена независна система: Велика Ложа Срба, Хрвата, и Словенаца “Југославија” и Врховни Савет Старог и прихваћеног шкотског реда за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Велика Ложа убрзо је ступила у масонске везе са више од 80 Великих Ложа и Оријената целог света, те сарађивала са међународном слободнозидарском асоцијацијом А.М.И. у корист светског мира. Под заштитом ове Велике Ложе налазило се 18 слободно зидарских радионица са око 1000 чланова.

Велика Ложа Срба, Хрвата и Словенаца “Југославија” била је у Београду 1926. године домаћин Међународног масонског конгреса под називом “У знаку мира”. Под покровитељством Међународне масонске асоцијације, конгресу је присуствовало педесет шест представника двадесет националних обедијенција из петнаест европских држава и представници две прекоморске обедијенције.

Како је 6. Јануара 1929. промењен назив државе, исте године на Годишњој Скупштини одлучено је да се промени и име Велике Ложе у Велика Ложа “Југославија”. Број радионица је нарастао на 30 са преко 2000 чланова.

Ложе српске масонерије бавиле су се добротворним и милосрдним пословима, којима су ублажавали стање многих невољника и сиромашних, али и оснивањем хуманих и културних фондова. Тако је основана прва добротворна установа “Друштво и Завод за сиромашну и напуштену децу” као хумана и просветна установа, а уз помоћ Општине саграђен је и Дом. Патриотско “Друштво Свети Сава” је у неослобођеним крајевима отварало и издржавало школе, штампало за њих књиге, те помагало цркве и манастире. У Дому овог друштва основана је Вечерња школа, кроз коју је прошло хиљаде деце, Приправна учитељска школа, као и Пансионат, у којем су се издржавали младићи који су долазили да уче у београдским школама. У ложи “Побратим” основана је Патриотска Каса, док је утицајем у помоћи слободних зидара на министра просвете основана Ђачка Трпеза, за сиромашне ђаке и студенте. Ускоро је основано “Друштво Краљ Дечански” и његов Дом за глувонему децу. На иницијативу и материјалном подршком брата Ђорђа Вајферта основан је “Инвалидски фонд Св. Ђорђа”, потпомогнут и великом задужбином добротвора Николе Спасића, био намењен олакшању живота наших ратних инвалида и старању око њихових сирочади.

Почетком августа 1940. године Велика Ложа “Југославија” услед непосредне ратне опасности доноси одлуку о обустављању свакога рада у ложама под њеном заштитом и “самоуспављивању”.

Припремне радње за обнављање слободнозидарског рада извршене су регистрацијом три српске ложе и то: “Побратим”, “Слога, Рад и Постојанство” и “Максимилијан Врховац”. Уједињена Велика Ложа Немачке понудила се да реактивира Велику Ложу “Југославија”. Чин церемонијалног обнављања рада обављен је 23. јуна 1990. године у Београду, чиме је означен нов почетак уз признање Уједињене Велике Ложе Немачке.

Део братства Велике Ложе “Југославија”, марта 1993 године, у Риминију, Италија, одржао је ванредну Скупштину, којом приликом су извршили изборе и донели одлуку о промени назива у Регуларна Велика Ложа “Југославија”, што је потврђено од Уједињене Велике Ложе Немачке, а затим и осталих. И поред тога, одређен број браће и ложа наставља са радом под заштитом Велике Ложе “Југославија”.

2006. године, Регуларна Велика Ложа “Југославија” мења назив у Регуларна Велика Ложа Србије, али те исте године, велики део браће и ложа из Регуларне Велике Ложе Србије и браћа и ложа из Велике Ложе “Југославија”, као и регуларизована браћа из ложа бивше Велике Националне Ложе Србије и Црне Горе, уједињују се у Уједињене Велике Ложе Србије (све слободно зидарске радионице, као и У.В.Л.С. су регистроване код надлежних државних органа).

∴

Година 1990. била је за нас од изузетног значаја, јер је слободно зидарство у нашој земљи реактивирано, али на жалост оно се развијало у годинама немира, годинама којих ће се многе генерације сећати са лошим успоменама на догађаје у нашој земљи. Чињеница је да су се међу носиоцима ове узвишене идеје у тако тешким временима наметнуле и особе које нису и никада се не могу назвати слободним и независним људима, па самим тим и сам развој слободног зидарства у периоду од 1990. па све до 2006, био је оптерећен многим људским слабостима и манама. Управо због тога, као и жеље да се већ једном започне прави и искрени развој слободног зидарства који се заснива на базичним постулатима и принципима, долази до уједињења браће и ложа чиме настају Уједињене Велике Ложе Србије. Да смо на исправном путу говоре резултати. По први пут од реактивирања, настанком Уједињених Великих Ложа Србије само у протекле две године изграђена су два храма, док је у току градња још два, урађено више хуманитарних акција пропраћених и подржаних од целокупне јавности, а братски ланац ојачан и више него икада жељан рада и напретка како слободног зидарства у нашој земљи тако и бољег живота свих наших грађана.

Очигледно да смо после дужег времена на добром путу, слободно зидарство устројено још 1919. се наставља — нека започне традиција.

Симболи Слободног Зидарства на грађевинама у Београду